У пaузи између посла у Центру за социјални рад, Бранко Џигурски (24) размишља како ће стићи на тренинг у седам, да ли ће положити пословну економију у јунском року, а највећа борба је у њему – како да одбрани противнички шут?! Далеко мање размишља док одговара на питање шта му је највећа љубав. Рукомет – одговар као из топа. Али не било који рукомет, већ онај који се игра у клубу ОРК „Мачва“.
– Однос управе и играча у овом клубу је другарски. То нема нигде. Ми смо кренули од Друге српске лиге и стигли до Супер Б лиге, а до тог резултата нас је довело другарство. Овде никоме новац није важан и сигуран сам да би сваки играч погинуо за тај клуб. Теча, Митар, Миша, сви смо ту због њих! Био сам у Брну у Чешкој, али сам знао да желим да будем тамо где је другарство, а не суров професионализам, да седнем са тренерима и попијем пиће, то нема цену. Код нас постоји хијерархија, а кад се заврши утакмица или тренинг, ми сви седнемо и дружимо се – прича Бранко Џигурски, голман ОРК „Мачва“ Богатић који се из родног Кленка преселио у ову општину да би био ближе свом клубу.
Све даје за свој клуб (Фото: Ј. Губелић)
Свако јутро устаје, путује у Руму на посао, а онда се враћа ономе што највише воли. У три завршава посао, аутобусом стиже у Богатић око пола пет, мало одмори и креће на тренинг. Тако је сваки други дан. Буде и оних када са посла иде на утакмицу. Све то ради олако, са задовољством.
– Нико никада неће издати другаре и клуб. Не може се увек победити, али ми гинемо за свој клуб. Није напорно. Некад буду тешки тренинзи, али љубав побеђује умор – одговара кратко.
Голман је постао јер су сви хтели да играју, а нико да брани (Фото: Ј. Губелић)
Рукомет је заволео још као основац, када га је учитељ спазио на часу физичког у Кленку и позвао да тренира. После пар година прешао је у Металопластику. Слободан Ражић, тада секретар овог клуба, одмах га је приметио, а убрзо и остали, јер је са 17 година заиграо у првом тиму.
Због другарства бескрајно воли свој клуб (Фото: Ј. Губелић)
За кратко време постао је кадетски и јуниорски репрезентативац, а 2011. године проглашен је за најбољег младог голмана турнира. Са 19 година овај клуб га је, како каже „отписао“, па се упутио у Суботицу, где је уписао факултет и заиграо у Спартаку. Борац, какав може бити само онај ко стане на гол, наставио је да тренира оно што воли.
– Почињао сам ја и фудбал, али ми се није свидело. Рукомет је прави спорт. Има доста контакта, занимљив је и динамичан. Код нас падне 60 голова, а на фудбалу један или ниједан. Кад сам почео да тренирам фудбал, исто сам био голман. Тад сам хтео што више да се бацам, прљам, ваљам. Кад сам почео рукомет да тренирам, нико није хтео да брани, сви су хтели да буду играчи и ја сам стао на гол и рекао: „Ја ћу!“ – присећа се својих почетака.
Сан му је да са ОРК „Мачва“ заигра Супер лигу (Фото: Ј. Губелић)
После три, четири године проведене у Суботици, вратио се у Шабац и у сезони 2016/2017. заиграо у Мачви, одакле, како каже, не мрда.
Док публика скандира – Џиги, Џиги, он се као дечак баца на лопту, само са једним циљем, да одбрани својих шест квадрата. И тако из утакмице у утакмицу. Три пута у овој сезони проглашаван је за играча утакмице.
– Позиција је јако специфична јер ја сам последња линија одбране. Ако немам подршку мојих играча, све је пропало. Међутим, овде су сви као један! Сваки голман зна да је један на један са играчем и ја желим да ме погоди лопта и да одбраним. Кад ме погоди у главу, то мало боли, али брзо прође – прича.
Сви као један (Фото: Ј. Губелић)
Економија коју завршава на факултету у Суботици, само је алтернатива за случај да се повреди. Не сања о новцу већ да са Мачвом уђе у Супер лигу.
– За мене не постоји други клуб, нити други циљ. После тога могу да окачим патике о клин, да не играм и не гледам рукомет – закључује овај играч, свим срцем веран свом клубу.
